Посета на Чаиру - јесењи део првенства 2014/2015:
РАДНИЧКИ
НИШ:Партизан - 7500 гледалаца
РАДНИЧКИ НИШ:Доњи Срем - 2000 гледалаца
РАДНИЧКИ НИШ:Рад - 3000 гледалаца
РАДНИЧКИ НИШ:Чукарички - 2000 гледалаца
РАДНИЧКИ НИШ:Раднички 1923 - 2000 гледалаца
РАДНИЧКИ НИШ:ОФК Београд - 1000 гледалаца
РАДНИЧКИ НИШ:Младост Лучани - 500 гледалаца
Укупно: 18000/Просечно:
2570
Омладинци
Кадети
Кадети(РИС)
Пионири(РИС)
Петлићи(РИС)
Кадети(Ниш)
Пионири(Ниш)
Петлићи(Ниш)
Лупа на вратима. Будим се. Да ли је све ово до сада био само велики сан! Будим се са укусом љубичице у устима. Није сан! Само неки сат је остао до великог полуфинала са великим "Хамбургером". Напуштамо Сићево као да се опраштамо на дуже време. Оно што нам маше са благошћу нашег другог топлог дома.
У граду су два града. На хиљаде навијача креће према Чаиру који би на овако велики дан био мали да прими све. Он се за ову прилику баш улепшавао- нове трибине, подшишана трава, нова лопта. Кордон обезбеђења нам помаже да стигнемо до Стадиона.
Сви би да нам стисну руку, да нам помогну, да нас охрабре.
Немци долазе с друге стране-из хотела "Центротурист" стижу лаганим ходом, високи, снажни, светли.
Сигурни у себе, јер су годинама у врху европског фудбала. А како и не би кад се зову Хрубеш, Баструп, Магат, Штајн, Калц...
Већ смо на терену. Језа је саставни део нас. Пред циљем смо. Атмосфера права, васиона, само за нас. Као радост и захвалност, навиру нам сузе.
Судија подстиче борбу јунак на јунака. Ми, европски путници и победници, и они, стари ратници и фудбалски зналци које ништа не може изненадити. Вештина на вештину, снага на снагу.
И би Бога-још један успех у утакмици са тако великим противником потврдио нам је нашу спремност да отворимо ново поглавље у фудбалској историји земље.
Колико је само радосних дечака напустило стадион после нашег успеха са одлуком да ће својим идолима поклонити знање и да ће Чаир опет имати своје јунаке.
Била је то победа без репризе.
Била је то катарза једне генерације која је постигла много више него што се очекивало.
И ту је негде причи крај.
Можда би се могло причати и даље, али је, чини се, та генерација остварила свој циљ у Нишу, те 1982. године.
Све остало је покушај да се из места скочи у недокучиве висине за шта је снага морала да буде надљудска.
А када једном ускоро опет стаса генерација за подвиге, имаће подсећање на фудбалере који су мислили поетиком правог другарства, вештином професионалног фудбалера и жељом да се додирну звезде.
Оне јесу тако високо, али нису неухватљиве!
7.4.1982. Стадион "Чаир" 25000 гледалаца
Раднички: Миленковић, Гавриловић, Обрадовић, Бојовић, Војиновић, Дризић, Стојиљковић, Ђорђевић, Николић/ Станковић/ Алексић/ Радосављевић/ Бегановић
